Kao i uvek, sat vremena pred istek roka, Momčilo i ja prijavili smo se na konkurs za koji nismo znali ni šta je, osim da se pominje neki novac. Taman kada smo zaboravili da smo uspeli za sat vremena da snimimo i namontiramo film koji smo indikativno nazvali „Nem kao priroda“ ponovo zbog nedostatka sređivanja zvuka , stiglo je obaveštenje da smo baš mi snimili jedan od pobedničkih videa. Više smo bili šokirani nego sretni. Naša ideja, da obojim kante u jednom kraju i time privučemo pažnju i pozovemo na savesno odlaganje otpada, čak ide i u Nemačku! Informacijom da ćemo predstavljati svoj film na Dunavskom salonu, još nas je više šokirala. Sve se desilo tako brzo, da još uvek osećam euforiju tih dana. Kada je došao dan da poletimo Milica, Jelena, ja i neka bugarka, sve je izgledalo previše dobro da bi bilo istinito. BERLIN JE NAJLEPŠI GRAD U KOM SAM BIO! Bili smo smešteni u centru Berlina, imali sjajnu ekipu i doživljavali trahsfer blama svaki put kada naš film ide na ekranima (desilo se bar 20 puta), uspeli smo da upoznamo ambasadorku Srbije u Nemačkoj, kojoj je, sasvim slučajno, muž iz Šapca.
Berlin smo upoznavali postepeno i izgubili se više puta nego što smo izašli iz smeštaja. Kako je sve izgledalo i delovalo sjajno, znali smo da zlo nikada ne spava, pa se naše zlo probudilo na dan kada smo trebali da se vratimo kući. Osim što smo platili kaznu od 60e jer smo se švercovali do aerodroma POGREŠNIM vozom, naravno, zakasnili smo i na let. Nakon 8 sati provedenih na aerodromu, nekoliko litara alkohola i par nervnih slomova, dočekali smo i let za naš Beograd, čemu se nikada nismo radovali kao do sada. Jesmo ostali dužni ukupno 450e, ali smo bogatiji za bar duplo toliko.
Ekipa /Nem kao priroda/ će ponovo otići u Berlin, ovoga puta se nećemo švercovati i popiti više pive u lokalnom baru.
Nikola Marković deo tima Nem kao priroda
